ISPOVEST: Obukla sam šorc i krenula s ekipom na plažu…
Obukla sam šorc i krenula s ekipom na plažu. Pošto su mi bili oni dani u mjesecu koristila sam tampon čiji je končić nekako provirio mimo šorca. Prijatelj je to skužio i rekao “čekaj, imaš končić daj da ga otkinem” i povukao. Mislim da ostatak priče znate.
Da li u nekom momentu treba da prestanemo da brinemo za naše roditelje i da ih gledamo kao obične ljude, a ne da ih stavljamo na pijedestal? Imam 25 godina i poslednjih 5-6 godina, skoro koliko ni burazer ni ja ne živimo sa njima, moji prolaze kroz razne faze. Od zamalo varanja, preteranog alkoholisanja, zamalo tuča, pretnji kako će jedno ili drugo da odu od kuće itd. Burazer je malo hladan lik i često nije kući, a ja kako sam češće dolazio i zivkao sam postao sam neka vrsta psihologa oboma. Ne mogu da biram strane, iako je mama više kriva, provereno. Svejedno, kada god me zovu iza 22:00 ili u to neko vreme uvek mi se odseku noge misleći da se opet nešto desilo. Nekada se ne desi ništa mesecima, nekad haos traje nedelju dana. I sve vreme mislim – moji su, moram da ih proveravam, brinem, govorim kako volim itd. Napravili su čoveka od mene, osećajnog, brižnog, ali nemam snage više za njihove gluposti. Živim dobar zivot, svojom zaslugom i zalaganjem, srećan sam, ali ovo, ovo uništava.
Nema komentara